Hidajet Vilajet: “Moj omiljeni hobi je stezanje kaiša i skupljanje koliki mi je jorgan.”

Hidajet Vilajet: “Moj omiljeni hobi je stezanje kaiša i skupljanje koliki mi je jorgan.”

Februar 26, 2019 Off By dziho.ba

Ja sam Hidajet Vilajet. I ne znam šta da radim. Bi li optiš’o u vilajet ili ost’o. Ako odem tamo će me neki švabo ćerat da radim ko dorata, a ako ostanem, svi će me gledati ko dorata a i ja sam sebe.

Dolazim iz zemlje u kojoj se jede zlatnom kašikom odavno jer su zlatnom proglasili svaku u kojoj ima malo čorbe. Bosna ti je danas ko japanski voz što ide petsto na sat, samo u rikverc. Đe ćemo se skrhat, bog te pito. Ja ti danas ne znam šta je moja domovina.  Svugdje ti je domovina i tvoja imovina, ali u ova domovina ja nemam više imovina. Uzele banke, što nisu banke, prodo ja da se može preživit’.

U ovoj zemlji narod još samo nije prodao zemlju od cvijeća iz saksije.  Pokopovaše oni što su otišli u Njemačku uz rat. Pa ovi sad što idu misle da će i oni.

Nekad su na ovom prostoru i fudbalski timovi i fabrike nosili naziv Budućnost, a danas ti više niko ne zna šta ti to znači. Od budućnosti imam još 77 rata kredita, 375 neplaćenih računa za razno, 17 tužbi za neplaćene račune, a bogami samo što me rahmet društvo nije tužilo za neplaćanje članarine.

Ko ovdje uštedi za sahrane – pričaće. Možda bi budućnost mogla biti da izradjujem mrtvačke sanduke od neplaćenih računa za penzionere.

Moj omiljeni hobi je stezanje kaiša i skupljanje koliki mi je jorgan.

Pod glavom nemam nipšta osim jastuka a i njega mi žena izvuče jer ko što voli na visoko živit tako voli i na visoko spavat.

Od svih nada koje sam imao, ostala mi je još samo jedna koje se sjećam, što je sjedila iza mene u klupi u osnovnoj, Nada  Agić. Druge nade ti se ne mogu sjetit.

Kaže meni moja žena: Hajmo bolan ići odavde. Ama šta ćeš ićči odavde, kad ti i nisi kod  Avde već kod mene.

Kaže – hajmo iz Bosne, to mislim.

A to. Pa najlakše je otići. Dje su oni što su otišli u ratu kad nam je bilo najteže. Eno ih svuda po svijetu, imaju penzije 3 hiljade maraka, imaju kuće, stanove, vikendice, već su otplatili kredite. A gdje smo mi: Pa mi smo ti ga ni tamo i vamo.

Šta ti misliš bona da bi drnićila 9 sati tamo u Njemačkoj . Bi dva dana. Pa bi se sjetila kako si u Bosni čistila u preduzeću za 400 maraka mjesečno, a oni bi dva put metlom mahuna dnevno ko zastovom. Nema u nas da se umoriš. U naš se smoriš što ne znaš šta ćeš sa sobom i još te zato plate-

Kaže ona,pa dobro, haj bad djeca nek idu.

Pa nek idu, ja im i ne branim.  Ali neće. Što bi i išli. Gdje to može ležat po čitav dan, mahat vratima od fižidera postavljajući ginisove rekorede u njegovom pražnjenju i drndat po onom mobietelu čitav dan. Neće da ide. Zna da bi tamo lajko na skeli po deset sati pa onda još dva sata do posla dva sata nazad – gdje si bio , nidje, šta si radio, svašta.

Kažem ja djeci: haj boni, u medicinare, ja ću vam nakupovat diploma. „Mi da ti peremo švapske guzice, je si ti pri svojoj. Meni se i moja gadi prat’“

Džaba, govorim ja djeci – Naš narod sanja da u ovoj zemlji ne sanja. Ama babo, kaže, haj ti prvo idi tamo pa vidi kako je, pa šalji, snaćemo se mi bez tebe ovdje nekako. Ama reko, haj vi idite prvi, pa šaljite vi meni, snaću se i ja bez vas nekako.

Kako god, još se ništa ne zna.

Mi bi ko falan u Njemačku, ali bi mi radije da ona dodje nama.