Nije babo, već babistan

Je li vi misiite da sam ja –ja. Jok, brate, ja sam ti sve samo ne ja. Ja sam ti očita žrtva agresije mladih na moju suverenost. Ko da sam djecu pravio kod kičmenog stuba a ne u krevetu. Moja ti djeca imaju ledja i prednje i sa zadnje strane. Ili leže na ledjima ili na stomaku, ali kako god leže. Izgleda da im u toj pozi najlakše držati mobitel. Drže se za njega taman ko da će pasti ako se ne uhvate za njega.

Ja biogami mislio da pate od hronične nesvjestice. Pitam žemu: Bogati, da mi se djeci ne manta, da nemaju vrtoglavicu, stalno se moraju držati za ono. Mislim, valjda su negdje na internetu pročitali da kad ti prijeti da padneš unesvijest, samo se uhvatiš za mobitel i nećeš se sručiti.

Ma jok bolan, kaže, to ti oni pričaju s nekim. Kako pričaju kad šute majku mu. Pa čataju, kaže žena. Pirčaju na mesindžer. Pričaju a šute. Dobro.

Jedno ima 30 godina, drugo 32 a treće za 27. Rade li? Jok bolan. Neće oni život da troše za male pare. Zato si ti tu. Ti si sebi dopustio da radiš za platu od 700 maraka.

Da se vratim na početak. Jesam li ja – ja.  Nisam. Ja sam bankomat. Izvlače li iz mene, izvlače.  Daj aj fone, daj samsung, daj za frizuru, daj za nokte, daj za ovo daj za ono, neću jesti grah, fuj riža, neću biža, hoću ovo hoću ono, kad se griju na gijalicu, zakucaju je do kraja, ko da se odmrzavaju polarni medjedi koji su zaledjeni prije 700 godina,

Tri LCD ld hd plazme mogu kupiti  da mi Džeko posrkne kafe iz mog fildžana , tolike mogu kupiti za ta tri njihova mobitela godišnje. Ispadne im, jao meni, više sanjam da im ispada, dodje mi da napravim gnijezdo za njihove mobitele, da im mobitele zapakujem u pampers pelene, samo da ne pepaju, Ako im ne ispadne go govno od 1000 maraka, onda se nešto iživciraju što je život fuj i razbiju ga od zid.

Ja ne znam, ti pametni telefoni su napravili takvog glupana od mene da ja to ne mogu shvatiti. Pametni telefoni od mene prave budalu i ja tu ne mogu ništa.

Kažem mu: imaš  30 godina, idi radi. Jok, kaže, nisam ja budala ko ti da radi za male pare. Pa idi bolan da imaš sebi, vidiš da ne mogu nadavat da sam ministarstvo. Kaže, bolje džaba ležat nego džaba radit. Ćekaj da vidim šta će žuti prsluci. Ma jebali te žuti prsluci, skini mi se malo sa grbače. I ti babo kaže, kako te nije stid, dje si krava tele sisa. Ama dje si ti vidio tele od 30 godina, jebem li ti vime.

Nova vrsta kazne je da te tvoja djeca ubiju u pojam. Mene troje ubija u pojam. Toliko su me izubijali da nemam pojma ni ko sam ni šta sam.

Pa reko, šta bi vi da umrem sutra.  E mi bi znali, prodali bi stan, maju u starački, podjelili lovu i u život.

A gdje bi živjeli? Pa ko blogeri na putu oko svijeta.

Nećemo mi babo biti budale ko ti i majka. Vi ste radili ko crnci a nemate za sahrane. Vidite li šta ste uradili sebi. Još ste nam natovarili brigu na vrat da sanjamo kako ćemo vam platiti grobno mjesto i sahranu. U baštu ćemo mi vas sahraniti.

Pa prodajte mobitele pa nas sahranite. Mobitele ? Prodaj ti baštu, kažu.

Ja im kažem : idite u Njemačku. A jok, nismo mi budale da nas njemci iskorištavaju. De ti nama kupi jopš koju diplomu i posao ko svi normalni roditelji. Kakav je babo koji djeci ne kupi par diploma i posao na budžetu. Nikakav.

Eto ja sam takav. Nikakav.